senk267
Kamara opskuraMORE

Nonotova zvjezdica

‘ako toga čovika neko slučajno vidi po mistu, da ga zove kod nas doma da kuša našu spizu.’

 

Ma ko je taj Michelin, onaj šta dili zvizdice? − pita naš nono za stolom dok mu naša žena vadi govedinu lešo na pijat i stavlja punu kacijiolu guste šalše po strani. Ma to ti je jedan, objašnjavamo mu jednostavnim jezikom da može razumit, iza kojega se sakrilo puno njih iz cilega svita, koji ti putuje od mista do mista i jede po restoranima bez da se predstavi, a ako mu se digod svidi spiza, on im prilipi zvizdicu sa svojim imenom na vratima, tako da se zna da je on tu bio i da mu je bilo dobro. I onda ti svi žele kušat nešto od te spize, pa su ti restorani puni i ujedanput tri puta skuplji od onih u kojima mu nije bilo dobro.

Nono je prestao jest govedinu lešo, što smo vidili prvi put u životu. Ma nemoj mi to govorit, kaže u čudu. A jesi li ti kad vidio toga čovika po rivi, je li čemu, može li mu se virovat? Ma njega ti nitko nikad nije vidio, a ovi se njegovi stalno minjaju, nije ih lako uhvatit. Bogati, onda je on ka Isus, a oni apostoli i popadija, moraš im samo tako virovat, na rič. E, tako nekako, nono naš dragi, na rič, ali to ti je jaka rič. (…) Više pročitajte u 267. broju Mora.

Napisao: Senko Karuza
Ilustrirala: Tisja Kljaković Braić

senko265
Kamara opskuraMORE

Maškare

“Na kraju kolone je zadnji preostali seljak koji osedlan pomaže svom magarcu da izdrži još malo. Neće dugo trajati. Iza toga pokretni je barbikju sa ćevapima i ostalim dalmatinskim delicijama.”

I mala dica znaju da danas na otocima ne živi nitko osim ono malo staraca kojih je sve manje, popodne možeš vidjeti samo mačke i galebove kako se šepure po rivi i sjede na štekatima koji hvataju ružinu i čekaju lito kad će ih linci opet izglancat. I mi smo izgubili volju ove zime izlazit ispod sulara i razmijenit koju jadikovku sa svojima, jer i naših je sve manje, samo se osmrtnice gomilaju na velikoj oglasnoj ploči odmah pored nas, tako da izgleda kao da je pitanje dana kad ćemo se i mi premjestiti ta dva metra ulivo. Sjedimo doma na kauču i kad se umorimo od televizije, gledamo u prazno i proklinjemo onoga tko se sjetio da mir na otoku ima atribute Raja.

Šta bi sad dali za malo šušura, za malo burdila, za jedno dobro karanje sa prvim susidom, za krv koja navre u mozak nakon toga i učini nas na trenutak živim, nekako vrijednim i pravednim, pravim borcem koji se ima za što boriti. (…) Više pročitajte u 265. broju Mora.

Napisao: Senko Karuza
Ilustracija: Tisja Kljaković Braić

senko
Kamara opskuraMORE

Ekologija na kvadrat

“Prvi put smo osjetili da smo napravili nešto dobro jer nismo ništa učinili. Jedino je onaj naš najmlađi i najveći neradnik zajaukao da smo mogli i mi te pineze uzet.”

Naš susid, onaj sa kojim smo išli u isti razred dok je još bilo škole i mogao si nešto naučit o životu, otišao je u penziju kao mladić jer se stalno tužio da ne može dobro disat, da ga duši i da nema zraka. Ali se isto kao i mi dizao svako jutro u zoru i odlazio u vinograd gledat kako drugi rade, jer mu je doktor naredio da mora što više bit u prirodi, među travom i stablima, jer da tamo ima više zraka. Šetao je poljima cijeli život i gledao kako se vinogradi polako zapuštaju, pašnjaci pretvaraju u makiju, a beštije polako nestaju. Ali njemu kao da je bilo sve bolje i bolje. Ne znamo da li je to od toga što mu je makija dobro činila jer je proizvodila više zraka na škoju, ali evo ga danas sa nama, svaki dan je po rivi, smije se i ne tuži se više da ga bilo što duši. Za razliku od većine nas, nije prodavao svoje zemlje jer nije mogao raditi, nego ih je davao u zakup drugima, na lipe oči, tek toliko da starina ne propadne. (…) Više pročitajte u 264. broju Mora.

Napisao: Senko Karuza
Ilustracija: Tisja Kljaković Braić

senko
Kamara opskuraMORE

Migranti

“…Vidiš da svi ljudi mogu bit isti ako dobro plate. I to ti je, dušo moja, sva razlika između turista i emigranta. I zato se ja tome čudim…”

Kako to, pita naš nono za ručkom, ovi u svitu imaju toliko averzije prema migrantima, prema tim jadnim judima kojima nije dobro doma, pa žele kao i svaki normalni čovik probat nešto bolje? Tiraju ih i tuku, puštaju da gladuju i smrzavaju se na granicama i još ih nagovaraju da se vrate tamo di im nije dobro. Ja to ne razumin. Tribali bi se ugledat na nas, kako lipo primamo ove sa laptopima iz ciloga svita koji su napučili otok, a neki žive čak i po bušku pod šatorima, ko zna čiji su i odakle su, ali su mirni i tihi, nikome ne smetaju. I još ih je zimi lipo vidit po mistu kad dođu u spizu, troše i doprinose škoju, svaki put kad ih vidim čini mi se kao da su neki turisti koji su se zaboravili vratit doma. I zamislite vi sada da smo mi sad kao oni gore, pa da na kraju sezone potiramo doma sve one od kojih smo liti živili i još su nam ostavili nešto za prezimit.

Naša se žena prva uhvatila za tu nonotovu baketinu. Je, lipo ih je vidit, kaže, ko zna kad su se zadnji put okupali i uredili, a da se ne zna po robi ko je muško, a ko žensko, neću ni govorit. Bogati, odgovara nono kao iz topa, a ona dva za koje je cilo misto znalo koji su, nisi potirala iz apartmana, nego si im još i lancune dva puta na šetemanu minjala. (…) Više pročitajte u 263. broju Mora.

Piše: Senko Karuza

Ilustracija: Tisja Kljaković Braić

IMG_20210801_145432
Kamara opskuraMORE

Dobro mjesto za umiranje

‘A nama se nekako čini da svi koji kupuju te svoje kuće ili zemlje koje koriste misec dana, nisu ništa donili, nego da su odnili sa sobom nešto naše.’

Nekako smo jutros zamišljeni, šetamo sami rivicom ispod kuće prije nego što se napuni dičurlijom i radošću turista koji probijaju uši tako da bi se čovik najradije ubio. Pokušavamo shvatiti sve one puste pametne glave koje su se izredale sa svojim elaboratima o spašavanju otoka ova zadnja tri dana. Litnja. Ponekad bi nam se učinilo da su cilu zimu proveli u mistu, a digod i da su se motali po našoj kužini i miješali nam se u život. Sve oni znaju bolje od nas, i koliko je hektara pod lozom i koliko je pod maslinama, koliko je poticaja dosad došlo na otok i koliko je stranaca kupilo ili izgradilo kuće sa zatvorenim škurama i još za ne virovat, šta će ti investitori dobroga donit otoku.

Jer očito je, kažu, da se bilježi enormno velik broj ljudi koji su investirali u otok i ovdje imaju svoje nekretnine, napredak je i ditetu vidljiv. Barem onoj nekolicini dice koja su još ostala u osnovnoj školi, a koja bi se lako mogla uskoro zatvorit, ali ne zato što neće više biti potrebe za obrazovanjem u svijetu gdje svi sve već unaprijed znaju, nego zato što ih jednostavno neće više biti na škoju. A nama se nekako čini da svi koji kupuju te svoje kuće ili zemlje koje koriste misec dana, nisu ništa donili, nego da su odnili sa sobom nešto naše. (…) Više pročitajte u novom, 261. broju Mora.

More-260
Kamara opskuraMORE

Kako je, jesmo živi?

Naš stariji radi onlajn. I to od rane zore. Diže se prije nas radi onlajn doručka. Čujemo ga kako viče u kužini, ajde okreni kameru da vidim na kolike je komade mali izrezao meso. A jeste li to mirili? Nemoj da mi ispadne burdil jer je netko dobio manje. Budite dobre ruke, ne morate sve doma odnit. A di je Domina, je počela frigat kobasice? Šta se čeka?

A ljudi u hotelu slušaju i gledaju ga kao nekog Boga-Kuhara koji sve zna i sve vidi, a nitko ne zna di je. Nema zabušavanja. Kaže nam jutros za stolom da bi mogao ovako cili život raditi, po jednu uru tri puta na dan, računa ti se osam, a napraviš više nego da si tamo. Dobro meni, dobro njima, nema im tko kvocat cili dan po glavi, ja se ne moram nervirat ako vidim da netko hvata krivine, jer to ne vidim, znači – dobro svima.

A dobro, pitamo ga, šta ako nešto zapne, ako, na primjer, neki gost nije zadovoljan i traži šefa? Ništa lakše, kaže, mali mu donese mobitel za stol i onda mi budemo onlajn. U četiri oka mu objasnim da se nema šta bunit, neka bude sretan šta smo ga uopće primili u ovakvoj izvanrednoj situaciji, jer i on predstavlja potencijalnu opasnost za one koji mu sve to spremaju. Zamisli da su svi onlajn, ko bi onda kuha? (…) Više pročitajte u 260. broju Mora.

senko
Kamara opskuraMORE

Kamara opskura: Gušti

U gradu se, moj brale, ako niste znali, živi od snova.

Kao da su nas nekako svi gušti napustili. Ne možemo se naći ni u čemu što radimo, a pogotovo ne u onome što mislimo. Budućnost je za nas nepoznata zemlja, sadašnjost kao da ne postoji, a prošlost smo zaboravili. Kao da ne postojimo. Kaže jedan od mnogih koji se na škoj došao spasit od korone da nikada nije mogao zamisliti da zima na otoku može biti ovoliko lipa. Može izlaziti iz kuće kad i koliko hoće, šetat uz more ili po brdima, sastajat se s domaćima ili s onima koji su kao i on pobjegli iz grada, svaki dan obilazi peškariju i može kupit ribu koju poželi, što preko ljeta ne može ni zamislit, a sprijateljio se i s nekim lovcima pa mu i oni ponekad daju kojeg fazana ili zeca, ukratko, sloboda. E, i još se ne mora dizat prije zore da bi stigao u svoju firmu na vrijeme. Volio bi da uvijek ovako ostane, da je ovdje zauvijek i da može raditi ovako iz daljine. Ništa mu ne bi falilio. Da di mu je pamet prije bila.

Pitamo ga zar mu ne fale prijatelji, kino, kazalište, sve one puste izložbe i eventi di se s pametnima možeš viđat i napričat do mile volje? On nas gleda kao da smo pali s Marsa, zar ne znamo da je sve to samo jadna zamjena za ovakav život koji ima smisla i svrhe, neopterećen stvarima koje ionako ne može imati. U gradu se, moj brale, ako niste znali, živi od snova.  (…) Više pročitajte u 257. broju Mora.

senko
Kamara opskuraMORE

Nostra korona

Gledamo ispod oka našu tetu kraljicu i sve naše podanike za stolom kao guštiraju i nekako žalimo kad na radiju čujemo kako najavljuju kraj karantene i početak turizma. A baš smo lipo bili počeli živit.

Volila bi da ova naša draga korona nikada ne prođe — kaže naša teta danas za ručkom — jer nikad me nitko nije lipše gledao i pazio u životu nego vi sada. Čutin se kao kraljica, i prvi put mi se čini da sam nečija. Ajde, ajde, smiruje je naša žena, još malo i sve će ovo proć. Mi šutimo i gledamo ispred sebe.

Svaki dan smo svi za stolom u isto vrijeme i to nas je nekako vratilo u djetinjstvo kad  je najveći grijeh bio ako nisi u točnu uru bio za stolom. Stol je bio svetinja za svaku fameju koja je držala do sebe, sve dok ga nismo počeli prostirat za druge i od toga živit. Da nije ove drage korone i sad bi bilo tako, rasporedili bi se okolo i strepili hoćemo li na vrijeme pripremit spizu za naše goste, a mi bismo poslije jeli kako koji stigne, sami i uglavnom ono šta njima ostane, a to ne bi bili najbolji bokuni. (…) Više pročitajte u novom, 254. broju Mora ili putem naše mobilne aplikacije Sailing Croatia.

PHOTO-2020-02-06-14-10-16
Kamara opskuraMORE

Dani su prolazili, pio je vodu koja se na dnu broda nakupila od kiše, ali glad je rasla i izazivala neka čudna stanja i slike s kojima nije lako izlazio na kraj

Napisao: Senko Karuza
Ilustrirala:  Tisja Kljaković Brajić

Ovako vam je to bilo, zapravo. Taj jedan, o kojem govorimo, živio je sam sa svojom ženom na tom malom škoju, dica su već bila velika i imala su svoju dicu, i kao i sva druga dica koja su nekoliko godina bila na školama izvan otoka, nisu se nikada više vratila. To dvoje starih nije se puno bunilo ni žalilo, tim više što su starost doživjeli u zdravlju. On se malo više povukao u sebe od nje, malo i ništa je govorio, koju beštimu kad se dižu mriže ili parangali, i kad bi odgovarao na njena pitanja. Jedva je mogao dočekati zoru da se sa svojom malom barkom na vesla malo zavrti po vali, digne svoje orte koje je sinoć bacio i polako dovesla do mulića, njemu najdražega mjesta u vali.

A zapuhala je ta buretina bila iznenada. Unatoč svom iskustvu nije se ni snašao,  a već su vesla plivala u moru daleko od njega, kiša s botama kao kuće zatvarale mu pogled, nosilo ga po tome moru kakvo nikada prije vidio ni mislio da postoji, sve dalje od vale i od škoja, tako daleko, da ga na kraju nije više ni vidio. Držao se grčevito za bande od broda, razapet kao Isus, jedino je rana nedostajala. I trajalo je to taman toliko da izgubi svu nadu i da, kad se nevera slegla i svanuo drugi dan, samo legne na pajole i gleda kako mu pred očima prolaze slike iz cijelog njegovog života. Nije žalio za njim, samo je htio da još malo potraje.

Dani su prolazili, pio je vodu koja se na dnu broda nakupila od kiše, ali glad je rasla i izazivala neka čudna stanja i slike s kojima nije lako izlazio na kraj. Nebo se već bilo spustilo u njega, mislio je. I kad se još jednom zadnjim snagama pridigao da pogleda hoće li negdje u daljini vidjeti konture kopna, vidio je ruke djece koja izvlače barku na pjeskovitu plažu prepunu ljudi. (…) Više pročitajte u 252. broju Mora.