Identitet

I još uvik držite onoga tovara za jematvu, a bilo bi vam bolje i više bi zaradili da ga iznajmljujete turistima.
Samo vi ne vidite da se od toga više ne može živit

senko2

I još uvik držite onoga tovara za jematvu, a bilo bi vam bolje i više bi zaradili da ga iznajmljujete turistima. Samo vi ne vidite da se od toga više ne može živit.
Sad kad smo se potpuno pomirili s time što smo postali i usput zaboravili tko smo bili i što smo htjeli, možemo skoro bez tereta na leđima šetati po rivi, glavu držimo visoko, svatko može vidjeti da smo zadovoljni vlasnici ovoga škoja i naših života. Nema te stvari na svijetu koju ne bismo bili u stanju napraviti, proizvesti, pokrenuti, bez obzira da li je naša ili tuđa. Jedino što nam ovakvima, zadovoljnima i sretnima, ništa od toga ne treba i sve bi drugo predstavljalo višak, ako ne i smetnju. Smijemo se i žalimo one zaostale koji već imaju dovoljno, a napinju se i muče da bi imali još, oni svoju bolest još nisu prepoznali, a kamoli izliječili.

Sjedimo na štekatu na rivi sa jednim koji ima puno više od nas jer je cijelo ljeto radio u turizmu, ovo mu je prvi put ovoga ljeta da je uhvatio malo vremena da popije kavu sa prijateljima. Mislili smo da će početi plakati kao i obično kako nema ništa od ljeta, dok drugi uživaju a on ih služi i znoji se, ali ne, on je nekako življi i poskočniji nego mi. Da bi sad bilo dobro, kaže, kad bi se mi lovci na otoku sastali i pokrenuli lovni turizam. Smračilo nam se pred očima, tek što su jedni otišli i pustili ga da malo predahne, on bi već druge služio. Zar ti nije dosta što ih cijelo ljeto gledaš, zajedno sa predsezonom i posezonom, sad bi još i po bušku sa njima šetao, pitamo ga, šta ne može barem zimu ostavit za sebe. Šta ima ljepše od vinograda i maslina zimi, malo radiš, malo sjediš u kućici ispred komina, pečeš sa prijateljima kobasice i pancetu, kušaješ svoje vino, subotom si u lovu i opet sa prijateljima, čini ti se kao da si na odmoru, a usput i nešto napraviš. Kad je bonaca baciš mriže, uvik nešto uloviš, ne možeš umrit od gladi ni da hoćeš.
„Nemam ja više ni vinograda ni maslina“, kaže on, „moji su sve davno prodali, a tebi bi bilo bolje da i ti svoje nagovoriš da naprave isto i da sve uložite u turizam. Bogati, zadnji ste ostali na škoju koji se ne miču, neki već misle ili da ne možete ili da ste retardirani. I još uvik držite onoga tovara za jematvu, a bilo bi vam bolje i više bi zaradili da ga iznajmljujete turistima. Samo vi ne vidite da se od toga više ne može živit.“
„Onda ti sada razgovaraš sa mrtvacem“, smijemo mu se i gledamo ga u oči. On okreće glavu na drugu stranu i traži potvrdu u svima koji su nas slušali, ali svi nekako gledaju ispred sebe. Pokušavamo pogoditi na čijoj su strani i kad nam se učini da se nekako srame što su se na trenutak prisjetili tko su bili, dižemo se i pozdravljamo svih, odlazimo i ostavljamo ih da se još više ne uznemire.
Sami šetamo pustom rivom i nakon dva đira skrenemo prema našoj kali. Doma su svi za stolom makar je ručak još daleko. „Sutra beremo crno“, obznanjujemo. Mlađi pita može li dovesti neke Nijemce koji su u hotelu i neki dan su se raspitivali gdje bi mogli učestvovati u nekim poslovima koje još rade domaći, da bi oni to i platili ako treba. „To bi bilo dobro“, kažemo, „ionako ne možeš više nikoga naći da ti pomogne.“ „Onda vi idite autom, a ja ću polako sa njima i sa tovarom“, kaže mali.
Gledamo ga ispod oka. On to vidi i ništa više ne govori, ali je svima jasno šta se u ovoj kući događa.