Hobotnica

Visjela je na forkocu ili palcu levuta i gajete, sušila se na pô jarbola i nitko ju nije htio. Tukli su je mlatom, oblutkom ili s njom mlatili po sikama

marko_hrana1

Iako pjesnik pjeva …ostima dobit će po kostima… i neka je nemilosrdno tuku ostima ipak ne može dobiti po kostima, jer kostiju nema. To što nema kostiju učinilo ju je poželjnom lovinom i od nje se spravljaju mnoga jela koja još kulinarski nisu u potpunosti zaokružena, točno definirana nego u pravilu može ovako, a može i onako! Jela su još u razvoju, a dok se u potpunosti profiliraju moguće više neće biti osnovnog sastojka, hobotnice! Nekada se hobotnica nije s oduševljenjem dočekivala u ribarskome brodu bilo da se zaplela u mrežu, uhvatila na udicu tunje ili parangala, bilo da je zašla u vršu. Ribari bi je ubili, objesili je na forkoc (venecijanski forcola – rašljasti nosač za vesla na strani broda) ili palac (drveni oslonac za veslo u obliku dlana i uzdignutog palca) levuta ili gajete ili, a ako je brod imao jarbol objesili bi je u pô jarbola (tako je nastala sušena hobotnica) sve u namjeri pokazati hobotnicu kao trofej i ništa više od toga. U ribarskoj kuhinji hobotnica je bila nedefinirano jelo za koje je trebalo uložiti previše truda i energije (goriva), a za uzvrat se dobivalo nešto žilavo, odnosno jelo za kojim i nije trebalo ludovati. Da bi se hobotnicu uopće krenulo pripremati trebalo ju je prvo dobro drvenim batom tuči. Neki su to radili oblim kamenom sa žala, oblutkom, a neki bi širokim zamahom ruke tresnuli njome o stijenu. Dakako, što su je više tukli to je učinak bio bolji, bila je mekša ili bi se gladnima to činilo! Ako se kuhala u vodi svatko je imao neku tajnu kako postići zadovoljavajuću mekoću. Neki su u vodu stavljali kapulu, neki krumpir, a neki pluteni čep, neki kamen iz mora i sl. ali pomoći nije bilo. Hobotnicu je trebalo kuhati i kuhati i kuhati… a rezultat kakav bude!

marko_hrana2

marko_hrana3